Pogled na... - Srbija

Analiza: Otkud toliki raskorak između realnog životnog standarda i subjektivnog siromaštva?

On u najnovijem broju biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT) navodi da je u istom periodu formalna zaposlenost uvećana za više od 300.000 radnika, što je radikalno promenilo strukturu domaćinstava i smanjilo oslanjanje na socijalnu pomoć.

"Materijalni standard, meren kroz EU-SILC indikatore, pratio je ovaj trend. Stopa teške materijalne deprivacije, za zaposlene pala je sa 31,3 odsto u 2014. na svega 6,2 odsto u 2025. godini što je bolji rezultat od Nemačke, Francuske i proseka Evropske unije. U isto vreme, prosečna plata pokazuje indikativan pomak, dok je 2013. godine jedva pokrivala 60 odsto prosečne potrošačke korpe, danas je značajno premašuje, što govori o rastućoj realnoj kupovnoj moći", ističe Nikolić.

Prema njegovim rečima stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti pala je sa 43,2 odsto na 23,2 odsto, što je smanjilo jaz sa prosekom EU 27 za 87 odsto.

Srbija u nekim segmentima čak prestigla evropski prosek, ali više od 31 odsto građana oseća siromašno

Ukazuje da je Srbija u nekim segmentima čak prestigla evropski prosek, jer na primer, samo 4,5 odsto građana nije moglo da priušti novu odeću 2025, što je bolji rezultat od EU proseka od 7,4 odsto.

Ova konvergencija je najvidljivija u domenima koji se tiču osnovnih životnih potreba.

Sposobnost da se mesecima "sastavi kraj s krajem" se dramatično popravila, a energetska kriza koja je eskalirala ratom u Ukrajini 2022. je manje pogodila Srbiju nego EU, što ukazuje na drugačiju strukturu grejanja i energetske politike.

Ukratko, osnovni egzistencijalni standard građana Srbije se nesumnjivo i brzo približio evropskom, a u pojedinostima ga i nadmašio, smatra Nikolić.

Dodaje da se ipak više od 31 odsto građana oseća siromašno i navodi da je subjektivno siromaštvo u Srbiji jedno je od najviših u Evropi, odmah iza Grčke i Bugarske.

"I dok je materijalna deprivacija prepolovljena i svedena na evropski minimum, osećaj lične i kolektivne nemoći ostaje visok. Kako je to moguće? Kako društvo koje očigledno solidno radi i napreduje može da se oseća tako siromašno?", pita on i ističe da odgovor nije lako dati, jer kako kaže on ne leži samo u ekonomiji, već je višeslojan i treba ga tražiti i u istoriji, psihologiji, institucijama i, na kraju, u kulturnom kodu koji ovaj narod nosi poput nevidljivog tereta.

"Krenimo od onoga što je neosporno. Svaki od analiziranih indikatora govori istu priču - životni standard u materijalnom smislu je bolji nego ikada u modernoj istoriji Srbije! Međutim raskorak - razlika od čak 24,9 procentnih poena između materijalne deprivacije - 6,2 odsto i subjektivnog osećaja - 31,1 odsto jedan je od najvećih u Evropi", navodi on.

Odgovarajući na pitanje šta objašnjava taj raskorak kaže da se najpre Srbija nalazi u svojevrsnom integracionom "limbu" spram EU.

"Nije u EU, pa nema sigurnost, fondove, slobodu kretanja, ali nije sasvim ni izolovana od nje. Taj 'ni tamo, ni ovamo' psihološki prostor stvara hroničnu neizvesnost koja se projektuje na svaki segment života - od plate do budućnosti dece", navodi on.

Dodaje da ankete pokazuju da je poverenje u EU na istorijski najnižem nivou i da većina građana Srbije, iz različitih razloga, ne želi članstvo u Evropskoj uniji a da ipak, paradoks ostaje: građani ne žele EU, ali se osećaju siromašno jer nisu u EU.

Po njemu, odgovor je u tome što je EU postala emocionalni simbol - ne toliko politička zajednica, koliko prostor višeg standarda, slobode kretanja, pravednijeg sistema.

"Građani ne žele briselske direktive, ali žele nemačke plate. Ne žele da uvedemo sankcije Ruskoj federaciji, ali žele da rade u Berlinu bez vize", ocenjuje Nikolić.

Prema njegovom mišljenju drugi problem, koji bi po težini možda trebalo da bude i prvi, tiče se narativa i medija.

"Da je stvar samo u Evropskoj uniji, kojoj deklarativno težimo, Hrvatska koja je članica bi imala mnogo niže subjektivno siromaštvo nego što ga ima, 19,1 odsto i dalje nije zanemarljivo. Međutim, Hrvatska je, za razliku od Srbije, zatvorila priču. Njihov nacionalni narativ glasi: "Izašli smo iz rata, stigli smo u Evropu, sad gradimo budućnost", navodi on.

Smatra da je u Srbiji, u jednom delu medija, narativ drugačiji i glasi: "Sve je namešteno, vlast nas krade, Evropa nas neće, mladi nam beže, bolji smo od ovoga."

Dodaje da ovaj narativ - kojem doprinose i političari, intelektualci, pa i obični građani u svakodnevnim razgovorima - stvara raspoloženje trajnog nezadovoljstva.

"Čak i kada plate rastu, čak i kada se bolnice obnavljaju, čak i kada materijalna deprivacija pada na evropski nivo - priča ostaje ista: 'loše je, biće gore, nema nade'. Narativ, dakle, nije refleksija stvarnosti - on je kreator stvarnosti. A u Srbiji je taj narativ decenijama ugrađen u kolektivnu svest", ističe on.

Kada statistika kaže 'bolje je', psiha odgovara: 'Lažu, biće opet kriza'

Prema njegovim rečima subjektivno siromaštvo u Srbiji se ne može razumeti bez razumevanja istorijskog konteksta.

"Ovaj narod je prošao kroz ratove i dezintegraciju zajedničke države, hiperinflaciju i ekonomski kolaps, međunarodne sankcije, NATO agresiju, nelegalnim pokušajem secesije i otimanja KiM. Svaka od ovih kriza ostavila je psihološku ranu. Kolektivna svest je naučila da je bolje biti oprezan, skeptičan, pesimističan - jer nas je optimizam već više puta izneverio. Zato, kada statistika kaže 'bolje je', psiha odgovara: 'Lažu, biće opet kriza'", ističe on.

Ocenjuje da ovaj istorijski pesimizam nije iracionalan, već da je racionalan odgovor na decenije nestabilnosti.

Nikolić smatra da je najdublji sloj, a verovatno i ključni, taj što smo mi narod koji voli da kritikuje.

"U svakodnevnom životu, to se ispoljava kao nepoverenje u autoritete, političare, sudije, lekare, profesore, trenere, sklonost da se u svemu prvo vidi mana, a tek onda vrlina, osećaj da smo mi 'pametniji' od onih koji nas vode. Navika da se sopstveni neuspeh pripisuje sistemu, a ne sebi", navodi on.

Smatra da ovo nije "loša" osobina, jer je kritički duh osnova demokratije ali dodaje da je u Srbiji, ovaj duh hipertrofirao do tačke u kojoj postaje prepreka za bilo kakvo kolektivno zadovoljstvo.

"Čak i kada su rezultati očigledni - mi ih odbijamo da priznamo, jer bi to značilo da priznamo da sistem funkcioniše, a time i da naša kritika nije uvek opravdana. Subjektivno siromaštvo je, na ovom nivou, upravo to - odbijanje da se vidi napredak, jer je napredak lični, a mi smo navikli da verujemo samo u kolektivnu propast", naglašava on.

Na pitanje da li se kvalitet života u Srbiji menja, odgovara da se menja i to dramatično.

Srbija je, ističe, po materijalnim pokazateljima, već u Evropi ali po psihološkim i institucionalnim je još na Balkanu.

"Srbija danas nije siromašna - ali se jedan njen deo oseća siromašno. I dok se materijalna deprivacija smanjuje, psihološka deprivacija ostaje - jer je ukorenjena u kolektivnoj memoriji, nepoverenju i navici da kritikujemo sve, pa i sopstveni napredak", smatra Nikolić.

Dodaje da je možda pravi korak napred, priznati da jesmo napredovali i to ne kao "reklamu" za vlast, već kao priznanje sopstvenom narodu, sopstvenom radu, sopstvenoj upornosti.

Jer, kako kaže, bez tog priznanja, ni 2.000 evra plate neće doneti osećaj popravljanja životnog standarda.